Baka Jela puna je životnih mudrosti..

10.10.'17

Iako se nama iz ove perspektive ubrzanog načina života, interneta i dostupnosti informacija čini da se nikada nije živjelo  drugačije, još uvijek postoje živi svjedoci nekog drugog vremena. Vremena kada su mnogi bili obespravljeni i ugroženi. Predstavljamo vam Jelu Jukić – staricu, koja iako nepismena po mudrosti može mnogima danas parirati. Donosimo razgovor u originalu na štakavskoj ikavici i govoru naših starih.

MOLIM VAS DA NAM SE KRATKO  PREDSTAVITE:

Ja san Jela Jukić, iz Bitelića san i iman  89. godina. Neman bliže obitelji, jer dice nisan imala, suprug mi je umro. Živ mi je još jedan brat i nećaci od druge braće i sestara i oni su sve šta  iman. Upantila san ti ja teška vrimena, kad se nije ništa imalo, svi  su bili sirotinja. Udala san se za svog supruga u kasnijin godinama života. Takva su bila vrimena, ako si bio sam nitko te nije štitio, a nisan imala nikakva primanja. Pomagala sam braći gradit kuće, čuvat blago, sić drva i sve poslove radit - u kući i na njivi.

KOLIKO DUGO STE U MIROVINI?

Od kad mi je suprug umro, ima 35 godina.

KAKO ISPUNJAVATE SVOJE UMIROVLJENIČKE DANE?

A dite moje, ka i svi stari ljudi, dok san mogla radila san, držala blago, obrađivala malo vrtlića, imala san kokice i tako živiš na selu, polako.  Sve je bilo puno opuštenije, nije se imalo, ali se nije ni patilo zbog toga. Sad san već dosta nemoćna i samo čekan kad će mi ovi moji donit ručak, kad će me okupat i prisvuć. Da tako kažem - čekan poziv od gori. Dok san bila mlađa i dok nisan ovisila o nikome svašta san radila. Kad imaš dobre ljude oko sebe onda je sve nekako lakše. Kad je moj nećak Marijan bio mali roditelji su mu išli u Njemačku pa san ga ja pazila i čuvala.

ŠTO VAM NAJVIŠE NEDOSTAJE U STARIJOJ ŽIVOTNOJ DOBI? ŠTO BISTE VOLJELI RADITI, A NE RADITE? ZBOG ČEGA NE MOŽETE?

Ja se sićan starih zemana kad su se kola igrala. Nikad ja nisan bila od oni šta se turaju u prvi plan, nego biži u zadnji red da te momci ne bi povukli u kolo. Nisan ja nikad volila bit u centru pažnje. Mi smo imali magarad i konje koji su služili za prijenos tereta. Kad i' natovariš bude ti žao beštije koliko joj je teško. Ako bi uvatio priliku i malo projaha ko bi bio sritniji od tebe.

KADA BI VAM BILA POTREBNA POMOĆ ZBOG BOLESTI ILI NEČEG SLIČNOG BISTE LI PRIHVATILI POMOĆ U KUĆI?

Bi dušo, zašto ne bi. Evo sada san kod svoji i pomoć mi nije potribna, al da mi je potribna uvik bi i privatila i pružila pomoć.

ŠTO MISLITE O SMJEŠTAJU U STARAČKI DOM?

Nemoj me to niti pitat, to nikako ne volin. Bio je jedan čovik kod nas na Biteliću, dali su ga u starački dom i tamo je bio tri dana, plaka po cile dane i umro.

ŠTO JE PO VAMA NAJVAŽNIJE ZA KVALITETAN ŽIVOT U ZRELIJOJ ŽIVOTNOJ DOBI?

Ja san u toj situaciji da mi je najvažnije da mogu sa sobon upravljat i da sam pokretna, da nikome nisan na teret. Kad san prošle zime bila u bolnici, svašta san doživila. Kad si nemoćan, ajme ti je tebi. One sestre dođu ljute pa san in ja rekla: „Kad si taj posa izučila moraš ga i radit, tila bi pare, a tila bi ne radit.“ Tako san i još jednoj rekla kad san bila na slikanju: „Nu, ćerce moja, ti si taj posa izučila, ti ćeš to motat po mozgu do penzije, a kad dođe penzija, dođu i stari dani“.

IMATE LI PREPORUKU ZA OSOBE STARIJE ŽIVOTNE DOBI?

Da vrime provedu najbolje šta znaju, da rade ono za šta su izučili.  Ja sam nepismena žena, znan čitat samo brojeve i život mi je bio težak i mukotrpan. Danas je sve lakše, puno više se ima i puno više se može. Kad je moja mater rodila najmlađeg brata, nismo imali ni dudu varalicu, ni bocu, nego ditetu malo na kašiku i u usta uliješ mliko. Teško je bilo.

SMATRATE LI VI  DA IMATE KVALITETAN  ŽIVOT I ZBOG ČEGA?

Pa zato šta me u moje stare dane ima ko pogledat i brinit se za me,  to mi je najvažnije. Dicu nisan imala, al ovi su mi ko moja dica.

Razgovor vodila: Dijana Filipović-Grčić

« natrag